Хајнц Пацолд
СИМПТОМИ ПОСТМОДЕРНЕ

 Симптоми постмодерног налазимо посматрајући новију архитектуру. Према Ч. Џенксу, постмодерна архитектура би се морала схватити као посебан архитектонски језик облика. Она показује двоструко кодирање. Један се код састоји у коришћењу популарних представа о градњи, биле оне рецептивне хисториске или пак контекстуално утемељење. Истовремено, једно од обележја постмодерне архитектуре јесте да она показује ирониско отуђење, обликовано на било који произвољан начин. Постмодерна архитектура је, према Џенксу, по властитом признању еклектичка. Постмодерна као радикални еклектицизам. Еклакантни примери су грађевине Ханса Холајна, Чарлса Мура. Према Клоцу постмодерна архитектура се не сме схватити као продужење модерне. С једне стране патос историчности, а с друге увођење функционалних и нормативних елемената, маркирају значајан раскид са функционализмом модерне. Постмодерне грађевине не сиказују непосредно свој употребни смисао посматрачу и кориснику. Доживљавање се мора увући у естетики надражај. Џенкс говори о томе да посмодерна грађевине желе са предумшљајем да иритирају наше схватање простора.
 Оно што постмодерну архитектуру дели од грађевина пионира модерне, као што су Гропијус, Ван дер Рохе, Алто и Ле корбизије, јесте околност, да архитектуру не желе да посматрају као темељ неке обновљене културе, а ни као друштвени покрет. Има чак много архитеката које бисмо могли да одредимо као постмодерне, који примењују формални језик модерне, на пример Ејсеман, Грејвс, Мајер, Унгерер, као и италијански рационалисти Бота, Граси и Роси. Но, тај формални језик се суверено користи као цитат или као претеривањем а то значи без ранијих функционалистичких захтева....
 Према Џенксу и Клоцу, постмодерна архитектура је одговор на промађаје функционализма. као интернационални стил он је довео до пустошења архитектонског лица градова. Постмодерни теоретичари, тј. пропагатори постмодерне, продиру сувише плитко, јер архитектуру деле од проблема града. Отуд долази до поједностављених представа о архитектонском грађењу. Културни антрополизи као што су Мамфорд, с једне стране, и Мичерлич, Бернард, Лоренцер, Хорн сдруге стране као и планери града као Гарбрехт, с правом су указали на интердисциплинарне захтеве модерног планирања градова. ñивот у граду није комплексна шема понашања која се може успосавити расшином, и у коју улазе естетске. психомоторичне, активне, социјалне, укратко најважније компоненте, шеме које људи морају да живе. Било шта да се приговори пионирима новог грађења, у сваком случају њихов сегментовани функционални кредо, они су водили рачуна о две ствари који недостају ангажованим заступницима постмодерне. Авангарда је грађење схватала пре свега као друштвену праксу. У Немачкој се то првенствено односи на Мајера и Крамера. Они су обликовање и архитектуру интерпретирали као друштвено рефлексивну и реформаторску делатност...
 Авангарда је била свесна да је архитектура тренутак у грађену градова. Мичерлич и неки други с правом су критиковали Ле Корбизијеове максиме о грађењу градова, јер су животни садражаји становања, рада, игре на вештачки начин ваљало раздвојити. Најпознатији заговорници посмодерне поново су напустили повезаност архитектуре и града, који су пионири новог грађења бар наслућивали, иако је она мимоилазила природу човекових потреба па отуд и ако је погрешно конципирала. Чарлс Мур је инсценирао делимично оптичку архитектури кулиса, која споља захвата у друштвену праксу.
Интернационални стил 50-их и 60-их година била је пузле (слагалица) која се састоји од неокапиталистичке земљишне политике и архитектуре која је водила рачуна само о техничким захтеима и отуд је била сасвим апстрактна. У САД је друштвено необвезан Баухаос, у личности Миса ван дер Роха, избацивао формални језик технолошког гигантизма који су постмодернисти правом критиковали. Али и сам касни Гропијус критиковао је тај развој. Јер већ ни класици модерне нису у својој пракси, како је то Поснер, следили неку симплификовану верзију функционалистичке архитектуре. У прилог идеји о дијалектици модерне говори,мислим, напокон и обнављање идеја Баухауса у Савезној Републици, као што је то покушала Висока школа за обликовање у Улму...
Овде се оцртава једна линија аргментације. На грађење морамо гледати од становања, тј. од свакодневог опхођења са стварима. То се слаже са феноменошки орјентисаним мислиоцима као што су Башлар, Мерло-Понти, Хајдегер али и Бењамин и Блох. Грашење је један начин отварања света. Оно има неки однос према граду и према пејзажу. Грађење може успети само кад успе да интегрише представу са специјалистичким знањем архитеката, формама, материјалима, функција. За пример могу да се узму обнове градова разрушених у другом светском рату...
 Урбано грађење мора да се обликује тако да оно сво време буде у координацији са пластичним потребама човека. Јер град је поливалнетни животни простор са местима тишине, са улицама које одговарају потреби људи за бесциљним лутањем и тумарањем, са пејзажима који омогућују идентификацију. Ту убрајамо преплитање интимног суседства и јавна места...
 Теоретичари постмодерне архитектуре мешају све уздуж и попреко, да образложили раскид са авангардом. Барокна кулисна архитектура једног Холајна и једног Мура, популистичка архитектура једног Вентурија, као и партиципаторска урбанистичка архитектура Ерскина, леја, браће криер, Крола, групе АРАУ, Херцбергера итд. Моја теза јеЧ Морамо да направимо диференцирајући рез. Архитектуру Холајна и Мура која једнострано апелује на оптичко опажајно поље и поново етаблира архита као сувереног ументика, треба разликовати од архитектуре партиципације, орјенисане на многоструку употребу ствари која води рачуна о урбаној пракси. Ова полседња остаје у традицији авангардистичке модерне, али је не наставља линеарно, јер бо водило једном новом меком интернационалном стилу, него конкретузује авангардистичке интенције. Као нова подручија интереса намеће се човекова природа и њена потреба као и град као свакодневни животни простор. Док архитектура кулиса заправо ломи еманиципаторске норме, онда се партицациска архитектура чврсто држи идеала модерне. Моја аргументација односи се на развојну линију модерне. Дакле, дијалкетика модерне уместо раскида са њом.