Хајнрих Клоц
ДЕКОНСТРУКТИВИЗАМ

(из Хајнрих Клоц Уметност у XX веку, Светови, Нови Сад 1995. превод Златко Красни)

У архитектури се из историског постмодернизма издвају негде од 1978. године два занимљива развоја. Водеће фигуре овог недавно именованог правца као ДЕКОНСТРУКТИВИЗАМ у данашњој архитектури јесу Холанђанин Рем Колхас, Американац Френк Гери, група архитеката из Аустрије Коп Химелблау и немачки бито Гинтер Бениш. Сем тога и Данијел Либенскид је својим серијама дубореза одредио 1980 као годину "расцепане естетике" Питер Вилсон и Петер Ајзенам спадају такође међу иницијаторе нових тенденција.
 Декоструктивизаму у области архитектуре одговара нова апстракција у сликарству. Позивањем на "самоутемељени" аистрориски језик модерне, дакле уз коришћење вокабулара ослобођеног историје, нови правац градње окреће се од сврховитог рационалистичког функционализма. Слично историзујучој постмодерни деконструктивизам настоји да оствари једну ликовну ерхитектуру и да тиме поново задобије функционални карактер уметничког дела. Ово се одвија путем разбијања и цепања затворене форме.
 Деконструктивизам је упркос свом аисториском самоутемељењу - модерном -вокабулару испуњен семантичким назнакама. Деконтрукција не значи одустајањем од садржаја, већ она значи семантичко алудирање уз помоћ "апстрактног" вокабулара. Функционалност је у апстракцији примљена, а ова из себе није истерала.
 Тема ове архитектуре јесте угрожаване целине, тешко установљавање једнох проблематичног јединства. Глатки контејнери функционализма или мишићава бетонска брда брутализма јесу непосредне супротности томе. Оно што је овде представљало затворени облик и непроблематичну целину, деконструктивизам доводи сада у питање.
 Побуна против глатке перфекције и сагласност која протиче без икаквог отпора управо је у пуном јеку. Оно што је пре неколико деценија у бироу Бениш апострофирано као "нескладно сударање" недговарајућих делова, постало је сада једна свеобухватна естетока. И Петер Ајзенам је за своје пројекте пронашао програматски однос са декунструктивизмом препреке и ломови, стара Ејзенамова тема претворили су се сада у једно деконструвистичко између. Заха Хадид, која је дошла из бироа Рема Колхаса (ОМА) довела је расцепану естетику до свог тренутног врхунца и уништења целине довела до те мере да се тешко који њен пројекат може изградити. Њени високо естетизовани пројекти бивају, међутим, врло брзо реални, чим као архитекта бива суоечена с конкретном ситуацијом.
 Деконструктивизам је брзо нашао своје присталице зато што он указује на изложени квалитет једне архитектуре који су до сада избегавани, и то свесно на сумњиву стабилност, расцепану онзистенцију, разорену целину. Деконструктивистичка архитектура превазилази на крају све те опасности и прославља, упркос опасним противсилама коначно довршавање једне градње сумњиву и тешку целину. То је изложбени садржај ове архитектуре, фикција. Изражајна снага ових конструктивистичких градњи је тако јака и сликовита, да их је аутор ових излагања урачунао у постмодерну. Уколико смо спремни да историзирајући повратак не видимо као најважнију карактеристику постмодерне, већ функционалност, онда се и деконструктивизам може урачунати у ресемантизујуће тенденције постмодерне, она је чак у њој садржана и вокубаларом самоутемељене модерне артикулише модус фикционалности.
 Очеви деконструктивизма, Химелблау, Гери и Колхас нису уопште користили изражајно и значењски јака средства историских цитата, већ су од почетка, још у најславнија времена постмодерне веровали у интезивно приказивање које подлеже идејама модерне. Нарочити учинак ових архитеката састоји се у томе што су појачали традицију модерне упркос њеном функционалистичком неуспеху и њеној бруталистичкој празнини, и то тако што су апстрактну форму искористили на садржајне исказе. Предметност историских спознајаних облика они су, међутим, одбили.
 Наставак модерне средствима деконструктивизмима значи да јој се отварају неочекиване перспективе и средства приказивања каква јој на почетку уопште нису стајала на располагању. Редукција архитектуре на примарне форме геометрије, великој, еконоским размишљањима подстицајној страсти времена око 1930. и око 1950/60. сад се супростављају средства која предочавају сасвим другачије приказане садржаје него што је то изгледало ногуће под утицајем функционалних догми о сврсхиходности. Уколико се сагледају на жалост готово никад не реализовани а од 1980. настали пројекти Коп Химелблаум а они изгледају као демонстрација против чистих садржаја модерне егзистенцијеЧ у питању је доведено постојање заштитног кућишта, разарање облика је у последњи час избегнуто. Фикција је стекла нову ударну снагу.
 Нове перспективе нису,међутим, отворили само архитекте деконструктивистичке претходнице као што је Химелблаум. Одустајање од правоугаоне геометрије модерне досеже у свакодневницу архитектуре. Тако, на пример, вероватно највећи биро за планирање у САД, Елебе Бекет, скреће на себе пажњу пројектима који се готово раскалашно и обесно супроствљају традицији модерне. Додуше, њихов угаони распоред два дела вишеспратнице има да своје постојање захвали модерни. Ако се, међутим, виши део вишеспратнице толико извија из верикале да се човек уплаши и као да се не повинује законима статике, онда је реч о деконструктивистичком протесту против добро очуване целине која поприма вид демостративног геста. Птичија перспектива појашњава рискантно избоћење високоспратнице непосредно пред њен пад. Архитекта и налогодавац преузимају на себе велики напор да преобразе ангажман геометриских тела у фикцинални облик усправлености и упадања. Матерјалом вишеспратнице испричана је прича која комплетну градњу препушта фикцији. Овде је, међутим, видљива и опасност маниризма будући да приповедање о вишеспратницама склоним паду не дозвољава да се више јави и друга мисао.
 Деконструктивизам је био метод којим се одустајањем од историског вокабуларизма развија језик једне архитектуре који се могао користити као материјал за фикциона излагања. Па ипак, деконструктивизам има различите заступнике. Тако је, на пример, расцепљена естетика Коп Химелблауа једна ствар по много чему посебна.
 Рем Колахс који важи за једног од родоначелника деконструктивистичког уништења затвореног грађевинског тела и који је утицао на низ архитеката, између осталих на Заху Хидад, никада није могао да се одлучи да поништи стереометриске основе облика грађевинског телаЧ жЗграда се не састоји само од одломака, него од просторијаж. говорио је Колхас. Он се у својим грађевинама и пројектима задовољио појединачним деконструвистичким елементима који су у традиционалну модерну градњу уведени као иритација. Тако је он један бунгалов поставио на безнадежно, хаотично помешане основе као што је њихова породична кућа у Ст. Цлоуд-у. Или је решетке ћелије затвора у Арнхајму пројектовао криво тако да је настао иритирајући утисак једног несигурног тла сигурносног тракта.
 Преузимајући на себе слободу да уз помоћ појединачних иритативних облика развија своју ликовну поезију, Колхас је успео да тела зграда одржи у њиховој укупности. Многи његови пројекти потсећају на архитектуру педесетих годинаЧ влада строга геометрија коју оживљававају контрастивни матеијални ефекти. Одавде није далек пут до естетике која подлеже идејама модерне, којасе од пројекта двадесетих и педесетих разликује по томе што себи дозвољава много слободе. Архитектура Колхаса је недоктринарна и не одређује је ригоризам да подноси авангардистичке доказе.
 Ово важи и за његовог немачког генерациског друга Колхофа који слично као и Колхас употребљава форме модерне градње као да је свака постмодерна сумња превазиђена фрустрација.
 (из Хајнрих Клоц Уметност у XX веку, Светови, Нови Сад 1995. превод Златко Красни)