Јирген Хабермас
МОДЕРНА И ПОСТМОДЕРНА АРХИТЕКТУРА
(превод. Олга Кострешевић)( МУС 10, 1986.) 

  ...Израз постмодерно најпре је означавао само нове варијанте у широком спектру позне модерне, када је у Америци педесетих и шездесетих година примењивањ на оне литерарне струје које су хтеле дасе дистанцирају од дела ране модерне. У нов, заправо политички бојни поклич са афективиним набојем постмодернизам се претвара тек откад су седамдесетих година тај израз преузела два супротна табора. С једне стране неоконзервативци који би хтели тобоже да се ослободе тобоже субверзивних садржина једне непријатељске културе у корист поново пробуђених традиција, с друге стране, они радиклани критичари раста за које је ново неимарство постало симбол разарања модернизовањем. Тек тада поставангардистички покрети, који су имали још сасвим заједничку свест с модерном архитектуром, па их је Чарлс Џенкс оправдано описао као репрезентативне за позну модерну, почињу да одговарају конзервативним расположењима седамдесетих година и утиру пут интелектуално детињастом али провокативном одбацивању моралних начела модерне архитектуре...
...Сви се слажу у критици бездушне сандучасте архитектуре, одсуству веза са средином и солитерске ароганције неподељених канцелариских зграда, чудовишних, великих робних кућа, монументалних високих школа и конгресних центара, у критици отсуства урбаности и у критици мизантропије градова сателита, бруталних наследника бункерске архитектуре, масовне производње псећих кућица са седластим кровом, разарање градова итд... Од Зигфрида Гидиона, који се дуже од једног људског века тако страсно залагао за модерну архитектуру, већ из 1964. потичу критичке реченице које би данас могао да напише Матиас Унгерс или Чарлс Мур. Разуме се, оно што једни износе као иманентну критику, то је код других опозиција према модерној, исти они разлози који једну страну охрабрују за критичко истраживање незамењиве традиције, другој страни су довољни за прокламовање постмодерног доба. И ти опоненти, опет, повлаче супротне конзеквенце, зависно од тога да ли злу приступају као улепшивачи или као критачри система. Конзервативно настројени задовољавају се стилистичким прерушавањем оног што се ионако збива, било попут Бранца, као традиционалисти, или попут данашњег Вентурија, као поп артисти, који дух модерног покрета претвара у цитат и иронично га меша с другим цитатима у тектове дречавих боја, што светле као неонске цеви. Насупрот томе, радикални антимодернисти циљају ниже, хоће да потајно нападну економске и административне принуде индустриског нејмарства, усмерени су ка укидању диференцирања неимарске културе. Оно што су за једну страну проблеми стила, друга страна схвата као проблем деколонизовања раозорних светова живота. Тако су они који хоће да наставе недовршени пројекат модерне, запали у ковитлац, суочени са разним противницима који се слажу само у решености да се дистанцирају од модерне.
Модерна архитектура, која се развила како из органских тако из рационалстичких почетака једног Френк Лојд Рајта и једног Адолфа Лоса, која је доживела процват у најуспелијим делима једног Гропиуса и Миса ван де Роа, једног Корбизјеа и Алвар Алта, та архитектура је, ипак, први и једини обавезни стил почев од времена класицизма, онај стил који удара печат и свакодневици. Само је ова архитектура произашла из духа авангарде, дорасла је авангардном сликарству, музици и литератури нашег века. Она је наставила линију традиције окциденталног рационализма и сама је била довољно снажна да створи узоре, то јест да постане класична и заснује традицију која је од почетка прешла националне границе. како те тешко оспориве чињенице спојити са тим што је после другог светског рата дошло до оних деформација као наследника, чак и у име тог интернационалног стила. Да ли се у тим грдобама открива право лице модерне, или су то фалсификати њеног правог духа...
...посмодерна... руши модерни стил растачући чцрсти спој језика авангардних облика и нееластичних функционалистичких начела. Програмски се облик и функција поново разилазе. Тривијална је чињеница да то важи за неисторицизам, који робне куче претвара у средњековне низове кућа и отворе за вентилацију у подземним железницама у џепни формат виле у стилу паладијанизма. За овај повратак рклектицизму прошлог века може се захвалити, као и тада компезациским потребама. Овај традиционализам се укључује у образац политичког неоконзервативизма утолико што у питањима стила мења дефибицију проблема који постоји на другом једном нивоу, измичући тако јавној свести. Реакција у смислу бекства повезује се с тежњом ка афирмативном. Све остало треба да остане такво какво је.
Раздвајање облика и функције односи се исто тако на ону постмодерну која одговара дефиницијијама Чарлса Џенкса и сасвим је ослобођена носталгије, било да Ејсман и Грејвс артистички осамстаљују формални реперетоар двадесетих година, било да Холејн и Вентури, као надреалистичке позоришне слике, уводе модерна средства обликовања, да би агресивно измешаним стиловима измамимили живописне ефекте. Језик ове кулисима сличне архитектуре одаје се реторици која покушава даипак у шифрама изрази архитектонски више неуобличиве системе везе.
Најзад, она алтернативна архитектура која полази од питања екологије и уочавања историски израслих градских четврти на други начин разбија јединство облика и функције. Циљ ових тежњи, каткад означених као виталистичких у првом реду је спајање архитеклтоноског обликовања са контекстом просторне, културне и историске околине. У томе наставља да живи нешто од импулса модерног покрета, разуме се, сад преокренуто у дефанзивност...