Диана Жирардо
СТИЛСКИ ПОСТМОДЕРНИЗАМ
 
(превод Вера Вукелић) 
Стилски посмодернизам је постмодернизам популарне штампе, једна архитектура којој је својствени раскид са стилским канонима модерног покрета. Њени водећи практичари тврде да је архитектура модернизма бежала од орнамента, искључиво наглашавала експресивни потенцијал функционализма и негирала како историски, тако и хумани елемент у архитектури. Постмодернистчка грађевина, пак велича орнамент, историску алузивност, боју, хуманост. Такав је постмодернизам помого да челични стисак ортодоксног модернизма ослаби, али је утицао, пре свега, на мање даровите архитекте који су, и не мислећи, понављали догме које су Хичкок и Џонсон артикулисали у заједничком делу ИНТЕРНАЦИОНАЛНИ СТИЛ. Чак се и Вентури у првом тексту који постмодернисти признају за свој, непрекидно позива на великане модерног покрета, Ле Корбизијеа, Миса ван дер Роха, Гропијуса, као оне који су остварали врсту сложености и занимљивости, за коју је он сматрао да треба да замени досадну кутију модерне архитектуре.
Стил пчостмодернизма се, по први пут, исказао на бијеналу у Венецији 1980 које је организовао Портогези. У мери у којој је могућа примена тог термина Џенкс је водећи теоретичар баш ове струје постмодернизма. Џенкс тврди да се модерна рхитектура одрекла њених многих традиција, али да постмодернизам, зато што допушта еклектичку употребу стилова из прошлости, испуњава основни развијене комуникације. Но, да коминакција не би била тек пуко бесмислено брбљање, она мора да носи неку поруку, али Џенкс о томе ништа не говори. Архитектура има свој језик и своје конвенције, каже Џенкс и то све треба да буде доступно сваком архитекти који ће их користити како сам жели.
Водећи практичари стилског постмодернизма, Стерн, Грејвс, Потртогези, Тигерман, нису у стању да понуде неку богатију дефиницију њихове верзије постмодернизма. Њихова архитектура представља побуну против стилских ограничења медјународног модернизма, али и повратак архитектонској пракси 19. века у њиховим земљама. Иако се залаже за већу стилску разноликост архитектура тежи пастишу, и то, таквом који је разумљив једино познаваоцима. Морају се познавати фантастични Боулијеви пројекти да би се разумело заједничко Јаново и Марфијево дело, а Рафаел да би се схватила Тигерманова "А хоусе Дона ин тхе Интетион оф тхе Вилла Мадам" из 1980. Популистичка површина скрива једну изузетно партициску суштину.
У основи стилски постмодернизам почива на уверењу да је архитектура стил, а постмодернизам стил који следи након модернизма. Класичан језик архитектуре, познат и коришћен широм западног света, пружао је поуздане елементе архитектонске композиције све до двадесетовековног модерног покрета. Од преформ,улисаних елемента тог језика архитекте су, још од ренесансе, могли стварати безброј варијација, али, ма каго да дефинисали, поигравали су се њим илио њим манипулисали, никада нису одбацивали тај класични језик. Аргумент архитеката модерног покрета је, кад је реч о стилу, био да су, пошто су се променили материјали, техника градње и производни услови, стари стилови престали бити релевантни и важећи. Они су били уверени да се модерна архитектура мора прилагодити новим условима производње исто колико и измењеним друштвеним околностима. Стилски постмодернизам игнорише све то и враћа се у сигурност предмодерних, преформулисаних елемената архитектонског језика, заузимајући безбедно место потрошача умерене активности, у оквирима циклуса потрошње и производње.
Из овако сложене концепције архитектуре, као стила, радја се једна архитектура сликовито ефектна, намењена углавном помодној добростојећој публици. Клијентела из ове класе може себи дозволити копликоване и скупе украсе, које њихове архитекте смишљају како би персонализовале куће које им граде. Већ по самој својој везаности за свет моде, то је једна архитектуре потрошње. Она преставља лагодни узмак ка шароликим а ипак постојаним сликама прошлости сељака или радничке класе. Стерн се залаже за обнову старог јер не верује у револуционарност ни у ументости ни у политици.
Осим што нападају естетику модерног покрета, стилски постмодернисти се експлицитно одричу свих политичких, друштвених и утописких циљева модерног покрета, онаквих какви су били саставни део Корбизијевог ГРАДА СУНЦА или ПЛАНА ВОАЗАН.Мада су се такве утописке визије углавном дискредитовале за пследњих педесет година, посмодернисти с прљавом водом бацају и дете. Архитектура не треба да има никаквог ни политичког ни друштвеног садржаја. Она је уметност и лични израз. Стилски постмнодернисти желе да говоре не о идејама или теоријама, него о естетским доживљајима и стиловима....
Једна струја постмодернизма нуди тек разметљиво ново паковање за ону исту стару модернистичку кутију, коју ти исти архитекти тако жучно нападају. Испоставља се да су део тог паковања и ови архитекти сами...
Савремена пракса је улогу арјитекте од актвног чиниоца у градњи заједнице и њених структура свела на улогу спољног дизајнера или стручњака за унутрашње уредјење. Посредици, агенти за развој, даваоци комерцијалних зајмова, планске и зонске комисије доносе најважније одлуке, препуштајући маргинализованом архитекти тривијални задатак да одабере чиме ће споља и изнутра све то украсити и загладити. Утописке аспирације, друштвена и политичка опредељења, филозофска строгост и узвишено самопуздање модерног покрета бивају све даљеи. Искључива обузедост стилског постмодернизма стилом, може се посматрати и као патетично пристајање на тривијализацију саме професије... Једна од струја стилског постмодернизма преузима своје кодове од италијанске критике и теорије архитектуре током последњих двадесет година, пре свих Манфреда Тафурија, Масима Кацираиа, Франческа дал Коа и других...