Мајк Дејвис
УРБАНА РЕНЕСАНСА И ДУХ ПОСТМОДЕРНИЗМА
(превод Вера Вукелић) 

 У типичном шопенхауеровском духу Рое је изјавио да је судбина модерне архитектуре да преноси вољу епохе у простор. Обзорје ђ је заиста било у знаку епохе фордизма и моћи петсто највећих корпорација. При том ипак, постмодерна струја у архитектури има мало органске или експресивне везе са индустриском производњјом или рађањем нове технологије. Она не граде катедрале микрочипова, чак не пева оде ИБМ-у. Уместо тога, она изражава отвореније него икад дух претпостављеног капитала. Бунећи се против строгости мисовског функционализма, она разбија сваку алузивну везу са производним процесом и удаљава грађевину као робу од њене употребне вредносне основе. Она тиме постиже једну комичну инверзију некадашњег односа измешу монументалности и појединачне робе. Здање АТТ-а Филипа Џонсона један је од најпознатијих примера комичног или антиклиматског тријумфа познатог објекта над апстрактном функционализованом структуром. У постмодернистичкој архитектури облакодер се мења и од монументалне машине постаје огромни збирни знак...
Док је класични облакодер био романтични израз хегемоније корпоративне бирократије и масовне производње постмодерна кула је тек пакет стандардизованог простора замотан у клијентов укус. И стварно, постмодернистички феномен се чини неодвојивим од неуморног прекомерног грађења комерцијалних простора који траје још од 1974. године, френетично настављајући током дубоке рецесије 1981. и 1982. као што је познато грађевински подухвати нису резултат повећања индустриске производње, већ се хране нафтном рентом, дуговима трећег света, војним буџетима и уливањем светског капитала у безбедне луке ... Америке.
 Историја реконструкције центра Лос Анђелеса добро показује како је нова урбана ренесанса све више постајала једна од функција међународних финансиских шпекулација незапамћеног обима. У првој фази након рата руинирани крај око Банкер Хила у близини градског центра, био је предвиђен за градњу стамбених зграда у јавном власништву. Но традиционални интереси везани за центар града...саботирали су овај план. Потом је уследила друга фаза у знаку масовног расељавања сиротињиских радничких квартова и укидању уредбе о ограничењу висине зграда због земљотреса како би се отворио пут за подизање првих облакодера у Лос Анђелесу... Већ седамдесетих година убрзани ритам реконструкције центра долази под контролу менаџера..
 Ова трансформација руинираног дела центра Л.А. у главни финансиски чвор под контролом корпорација у економији пацифичке обале иде руку под руку са брзим пропадањем основне градске инфраструктуре и новим таласом досељавања, које је довео по неким проценама око милион Азијата, Мексиканаца и људе из централне Америке, без докумената у ужи центар града. Капитализам постмодернизма ни у ком случају не уклања последње енклаве прекапиталистичке производње...
 Тек у контексту ове шире реконструкције, бујању града имиграната из трећег света који тотално окружују и опседају велелепне куле шпекуланата, могуће је разумети право значење архитектонског језика којим се служи Џон Портман и други градски градитељи. Да би се то учинило било би корисно направити разлику између последњег великог марксистичког промишљења капиталистичког града и сасвим другачија шема коју предлаже Џемсон. Он у Бонавентури види савремени пандан улоге Аркада у бењаминовој анализи модернизма...
 Пре него што размотримо контрареволуционарни контекст савремене реконструкције градских центара, могло би нам помоћи да се укратко осврнемо на генеологију модерних магаструктура Бонавентура. Ваља рећи да све савремене вишеблоковске и вишенаменске грађевиске целине узор имају у Рокфелеровом центру изграђеном између 1931. и 1940. године... Ову шему су у првим поратним годинама следиле многе реконструкције градских средишта на Северу, Филаделфија, Чикаго, Питсбург итд. Но временом све више је Рокфелерова стратегија коришћења витализираних јавних простора за валоризацију приватне шпекулације узмицала пред кризом градских средишта. Индустрија се повлачила у предграђа а са њом и бела радничка класа, док су се стамбене четврти градских средишта пуниле искорењеним сиромасима са Југа. Талас побуне у гетима, 1964. - 1969., усмерио је пажњу градских стручњака за развој и њихових архитеката на проблем заштите финасиских квартова у средишту града и других зона велике вредности, од стамбених делова којима су окружени. Истински јавни простор, паркови, улице, места за забаву, као и јавни превоз, оглашени су за пуке погодности и постале су плански проблеми које треба уклонити и приватизовати.
 И мада су неким америчким градовима (Бостон, СанФранциско...) нове богате и нове средње класе оплемениле градски центар, у већини градских средишта нова реконструкција је створила једино енклаву облакодерског тврђава. За богате, осим малобројних под платом и менаџера који су изабрали да жове у облакодерима, створена и два различита архитектонска решења за проблем њихове зајемчене сегрегације и безбедности. Један од њих је градња нових супероблакодера који интегришу стамбени простор, други је стратегија, чији је претеча био хотелски архитекта Џон Портман, смишљења да ублажо нехуманост облакодера, то је икорпорација псеудоприродних и псеудојавних простора у само здање. Ослањајући се на бројне експерименте Лојд Рајта, Портман је изменио теорију пројектовања хотела показујући да ограничени унутрашњи простор може бити практична инвестиxија. прототип отвореног портмановског простора, отворени лифтови, вишеспратни атријумски хол био је Хајат Риџенси изграђен 1967. Стога не чуди што новоизграђено средиште Л.А. у портмановском стилу мање-више тачно репродукује опсађени пејзаж Пичтри центра.. Нови Фигуара и Банкер Хил комплекси формирани су као исти заштитни лавиринт аутопутева, шанаца, бетонских парапата и асфалтираних ничијих простора... Портман је, у ствари, изградио виваријум за вишу средњу класу, заштићене веома сложеним системом безбедности... Тако Бонавентура реконструише носталгичну јужњачку Калифорнију у аспику, поморанџе, фонтане, винова лоза у цвату и свеж ваздух. А напољу, у смогу затрованој стварности, метализиране површине одсликавају не само беду околног града, него и његову неуништиву животност.
 Коначно треба рећи да док је Портману циљ да прикрије и хуманизује функцију тврђаве коју имају његова здања, остатак постмодернистичке авангарде у својим пројектима сви више иконизира управо ту функцију...